Mon12092019

Last updateTue, 06 Mar 2018 10am

Font Size

Profile

Menu Style

Cpanel
Back You are here: Home Tekstovi NA KAHVI KOD NANE ĐULE

Tekstovi, zapisi, reagovanja...

NA KAHVI KOD NANE ĐULE

Na drvenoj stolici koju zove „štrokrila“ sjedi nana Đula. Ima lijevo od sebe kauč, sin joj kupio, skoro nov i sad, desno drugi, nešto stariji al' u dobrom stanju, no ona sjedi na štokrili. Tako lakše „krili“ kroz kuću kad nešto treba.

-Ne volim ti ja, moj efendija, na toj mehkoći ni spavat, tu čovjeka šejtan sapne pa zna i na rani sabah prespat. Tako i Arif mi, rahmet mu duši, hrvo se s djecom dok je živ bio da mu ovo moderno na federe ne unose u kuću. Kad je umro, ala rahmetile, ja nisma branila, nek đeca rade šta se njima dopada, živili smo i mi stari dosta u svom vaktu.

Desnom rukom lagano kruži fildžanom i nakon svakog popijenog ponovo dosipa šećer.

-Jaku kafu ne volim a bez šećera je ne bi ni pila- odgovara prateći pogled mojih očiju kojima pamtim naboranu kožu njenih ruku ispod koje se zelene ispupčile vene. Ruka joj je čvrsta, unatoč godinama ne drhti.

-I ti bi da ti ja pripovidim kako se nekad ašikovalo?
-O ljubavi nano, kako se nekad voljelo!

-Eh moj sine đe si mene naš'o, ne znam ti ja pripovjedat a i davno je bilo...nije ko sad vako, ovo sad je, tobe ja Rabbi, svakako, al eto ih tamo, ja nikom ništa dokazat ne mogu, svak će svoje breme nosit...A ljubav ti je bila riječ koja se nije izgovarala, ko d aje bezobrazna, tako tad bilo.

-Kako ste ašikovali?
-Ah u moj vakat, davno je to bilo, cura zagleda jednog babo je uda za drugog, zna jadna dok gleda i ovog prvog da će je babo dat za drugog, al eto insan gleda, valjda je to tako nešto u isnanu.

-Jesu li i tebe tako udali?
-Eto nisu a i jesu. Vako ti je to bilo. Ja sam ko zamišljala, nako ko curetak, kršna momka, od dva metra, crne kose, jakih ruku, ma ko Zulfo Mehin što je bio u komšiluku, u onaj vakat najviđeniji momak, a pod prozor mi došo moj Arif. Omalešan, plav, sušta suprotnost Zulfi. Ja mlada bila, curetak jakom zadjevojčen...

Mjesečina bi prvu noć, ljeto na jesen naginjalo, ko da sad čujem one piskove iz bašče povrh kuće i njegov glas... Da ti je moj rahmetli Arif živ on bi ti znao pripovidit, umio je lijepo reć, jes i dreknut, ala rahmetile, muško ko muško, al umio je dok je mlađi bio i protepat...Ja na prozoru od zora nakva sva se saznojila samo šutim i za dmeir se držim a on priča, ne znam ti ja jadna ni šta priča al sve fino, godi mi, eto do ponoći ispario Zulfo iz glave ko da nikad i nije bio u njoj a kuriso se moj Arif, ništa mi nije smetalo ni što je onizak ni plav, ma da je bez glave hodo, omađija glas insana, sudbina šta li... Kasnije opet došo po danu, nisam ti ja do njeg mogla smislit muško u crnim vunenim čarapama, a on baš take nosio, ko da ga sad čujem kad kaže, obo da mu se noge manje znoje, i nisu mi ni zere smetale.

Za dva mjeseca meni došo babo, ala rahmetile, ko eto da me pita bil se udala? Meni se noge odsjekle a jezik utrno, oborila pogled, na šćemliju vako sjela da ne panem, jes srmaota sjest pred babom al ako se unesvjestim ko će me - čekam da me lagum sastavi. Đeću reć babi da neću.

Kad je reko da je u susjednoj sobi Arifov babo umal ti vrisnula nisam, al kako sam se držala rukama, vako sa štrokrilu sve mi prsti bili pomodrili i počitavo ti nisam s njima mogla, ko što je od Boga ostalo, šta precizno i fino nagodit.

I tako udala se, nije se onda Bogme nešto fino živilo, nije se imalo, znali smo po mjesec samo zelje jest i jaje jedno nako po njemu razbit kao se imalo, al živilo se u slozi...
-I voljeli se?
-Pa voljeli se i ne voljeli, živili, nije to ko sad malo se voliš malo ne voliš, onda se volilo skroz i zaskroz. Ih, znala sam ja nekad kad prećeram i u divhani noćit a znao je i on, ala rahmetile, kad ga huja uhvati, mrsko mu zar bilo gonit se sa mnom pa sam izađe... ujutro zora svane, dane pane i sve isponove. Odživjesmo skoro 65 godina. Voljelo se nekad drukčije, danas je sve kroz interes. Mogo me je ćusegijom mlatit al kad vani izadješ, gledaš u nejg ko u drago Sunce -moj čo'ek, pogotovo dok se ono mlađe bilo, a nije me vala, ne treba dušu griješit, nikad ni udario.

Ala rahmetile, eto ja ga nadživjeh, ja se njemu Fatiha nauči hoće li ova čeljad meni, kažu da hoće, ko zna, nek su živa i zdrava.

 

 

Piše: Esad Bajić

Klub knjige

 "Lijepa riječ"

Naša izdanja

Naša izdanja

Video

Naš youtube kanal

TEKSTOVI

Tekstovi E. Bajić

Fotogalerije

Fotografije

Fondacija "LIJEPA RIJEČ" Konjic, 

Šehidska br.4 , 88400 Konjic, Bosna i Hercegovina

Žiro račun: 1606040000027757, Vakufska banka DD Sarajevo, Filijala Mostar, Poslovnica Konjic

Fondacija je upisana u registar fondacija Federacije Bosne i Hercegovine broj 126, Knjiga I registra, dana 29.06.2012.g.

Identifikacijski broj: 4227768270006

 

Novo u štampikriske-uspomena

Esad Bajić,

KRIŠKE USPOMENA

Konjic 2017.

Fondacija "Lijepa riječ" Konjic,2017.